Географска карта - Орловат (Orlovat)

Унутрашњост цркве у Орловату (иконостас Урош Предић)

Орловат је насеље града Зрењанина у Средњобанатском округу, у Србији. Налази се на десној обали реке Тамиш, на нижој лесној тераси. Насеље је више пута током историје мењало локацију и име. Данашњи Орловат је положен на месту где се спајају три крака пруге тзв. трианглу. Према попису из 2011. године било је њему 1516 становника.

Орловат се може убројати у групу старих насеља у Банату. Висока десна обала Тамиша је одувек била густо насељена, о чему сведоче бројни археолошки налази. Доминирају у атару села трагови неолитског културног слоја. Најпознатији налаз је из бронзаног доба, на локалитету Умка, који представља највишу коту у околини, са одређеном културом Вербичоара.

У својој прошлости забележен је као варош са правом одржавања вашара, под именом Борлод 1471. године, и припадао је ковинској жупанији. Трг Борлод је био раскрсница путева, који су из три правца водили до њега; од Бечкерека (и Бечеја), Титела и Панчева. Услед честих турских упада опада број његових становника и он је већ 1506. године постао обично село звано Барлат. По алманаху "Torontaler compasu" (1880) Орловат се као појам јавља од 1530. године, и мада има неколико истоимених топонима у Банату, онај "прави" је овај данашњи на Тамишу. На почетку турске владавине 1553. године на месту садашњег села остала је пустара Орлохат, а Срби становници су се већ преместили јужније, на речну греду Стари Орлохат. Оба топонима су била тада у саставу Вакуф Мехмед - паше Соколовића, са седиштем у Бечкереку. По првом, турском попису Орлохат је 1567. године имао 32 домаћина, од којих су два попа - Петар и Никола. Село које представља дорбаџијско насеље на воденом путу (Тамиш), и помиње се у Крушевском поменику, који датира са почетка 17. века под именом Орлахта, а то је само погрешно записан Орлохат. У катастигу манастира Пећке патријаршије из 1660. године се види да су сви становници дародавци били Срби, и да је имао укупно 16 домова. Аустријски путописац Херман Отендорф ће свратити у село 1663. године и одредити његов значај, као битно насеље на путу Београд - Темишвар.

Од 1697-1698. године Орловат се поново налази на данашњој локацији, а основали су га придошли Срби из Сентандреје и они староседеоци - пресељени становници оближњег старог Орловата. Ослобођење Баната од турске окупације 1717. године дочекало је у месту Хорлебату - 30 домаћина. Орловаћани су до 1773. године били директно подређени администрацији бечке Дворске коморе. У великој епидемији куге 1738. године, која је захватила Банат, умрла је скоро четвртина становника Орловата. Две године касније 1740. село има 25 домова, а међу њима су неке породице које и данас живе у њему. Само три-четири године касније насељена је прва група граничара са Потиско-поморишке границе од око 25 породица, тако да је место нарасло на око 50 домова. После доласка друге групе граничара 1751-1753. године од двадесетак породица, и треће групе 1768. године, нарасло село се ужурбано спремало за улазак у Војну границу, што се и догодило, 1773. године. Те године је по плану коначно је конституисан Илирско граничарски пук, и Орловат као штација (вод) улази у његов састав. Орловат је 1764. године православна парохија у Бечкеречком протопрезвитерату. Пар година пре уласка у Војну границу и неколико година касније су свакако најбитније године за ово место. Тих година било је 101 кућа, од којих су 18 биле земунице. Потомци тих породица које су прве завојачене чине и данас већину становника Орловата. Задња појава турске војске у овим крајевима је била 1788. године, и Орловат је страдао у више наврата а 15. септембра опљачкан је и делимично спаљен, затим 2. октобра био је такође окршај, али је становништво већ било евакуисано у Бачку. Током ноћи 17. и 18. октобра одиграла се страшна битка, код Орловата на потесу Ћуприја, где је томашевачки капетан Ђорђе Радивојевић погинуо заједно са својих стотинак војника, од стране знатно бројније турске војске. На истом овом потесу одиграла се значајна битка и децембра 1848. године, у време мађарске револуције између Срба и Мађара. Српску народну војску је предводио пуковник Кнежевине Србије Стеван Петровић Книћанин, који је послат са србијанским добровољцима да помогне угроженој браћи у Српском Војводству. Иако са бројчано слабијом војском извојевао је вредну ратну победу аустро-српске војске над Мађарима у том рату. На славном месту где су се Срби храбро борили и гинули у два рата, постављен је 1823. године од стране породице споменик погинулом капетану Ђорђу Радивојевићу, који је ту са својим граничарима и сахрањен. Банатска војна граница укинута је јуна 1872. године, и Орловат је после 99 година милитарског и војног живота потпао под цивилну управу тадашње Торонталске жупаније, са седиштем у Великом Бечкереку.

Већина милитарских породица је и пре насељавања у Орловат била у војној служби или граници, и то још од 1690. године од Сеобе под Арсенијем Чарнојевићем и доласком у ове крајеве. Име села током његовог трајања је мењано, па се осим поменутих назива, срећу варијанте имена Орловат: Хорлебатх, Орлоат, Орловатх и друга у зависности од тога ко је овим просторима владао и водио администрацију. Мађарске власти су присилно вршећи мађаризацију, селу 1911. године променили име у Орлод, и оно се тако само званично писало до 1921. Име Орловат је добило село по станишту орлова који су правили гнезда у високим крошњама древних храстова на обалској греди, око које се Тамиш разливао па настаје острво, спруд, или ат. ( значи преко) што сасвим одговара изгледу овог терена. О таквом тумачењу сведочи својим положајем некадашња локација, а данас потес Стари Орловат у Кутинама, који се налази на око два километра јужно од данашњег села Орловата. . По Урошу Предићу, село је име добило по месту порекла становника које се можда звало Орловац. Од тог назива је на папиру писањем изведена данашња верзија: Орловац - Орловатз - Орловат.